U tišini briselskih hodnika, daleko od nacionalnih parlamenata, a još dalje od evropskih birača, juče je grupa evropskih ambasadora pokrenula postupak koji bi mogao izazvati najdublji pravno-politički lom u istoriji Evropske unije; postavlja se pitanje da li je riječ o pokušaju institucionalnog udara na osnovne pravne tekovine EU. Dansko predsedništvo Savjeta EU obavestilo je države članice da ambasadori pri EU – dakle, ne ministri, ne šefovi država, ne Evropski parlament, ne građani na referendumu, ne nacionalni parlamenti – započinju pisani postupak kojim bi se odluke o trajnom zamrzavanju ruske imovine donosile kvalifikovanom većinom, a ne jednoglasno.
Naglasimo: uprkos činjenici da je čak i Evropska centralna banka dala izričito negativno mišljenje o korišćenju ruskih deviznih rezervi za podršku režimu Volodimira Zelenskog, i to zbog potencijalnih izrazito negativnih pravnih, finansijskih i ekonomskih posledica po Uniju, neko iza kulisa upravo traži od članica da danas do 17 sati donesu odluku o poništavanju temeljnog principa EU – jednoglasnosti – po pitanju koje je i pravno i politički krajnje kontroverzno i koje može značiti uvlačenje EU u direktni oružani sukob s Rusijom. Radi se, dakle, o pitanju za koje bi bilo racionalno očekivati adekvatnu demokratsku proceduru, a ne ultimativni prečac nalik uceni. Ukoliko članicama, nakon dve godine rata u Ukrajini, ostavite manje od 24 sata da promene političku istoriju Unije, postavlja se pitanje — čemu tolika hitnost?
Temelj svih dosadašnjih ugovora EU – od Mastrihta do Lisabona – bio je jasan: spoljna i bezbednosna politika donosi se jednoglasno. Razlog za ugradnju tog mehanizma bio je jednostavan i duboko demokratski: nijedna država, posebno manja, ne sme biti preglasana u pitanjima koja potencijalno vode ka geopolitičkoj eskalaciji ili ratu. Jednoglasnost je svojevrsni sigurnosni ventil Unije; instrument kojim se čuva ravnoteža moći između velikih i malih država, ali i između birokratskog centra i nacionalnih demokratija. Ova formula zapravo je pratila osnovnu ideju osnivanja Unije kao zajednice za očuvanje mira, a sada je, čini se, mir za deo članica opcija koja je, pretpostavimo, izgubila političku težinu, pa pokušavaju orkestrirati promenu osnovnih principa Unije. Čija je to zapravo politička pobeda?
Ako se temeljna norma jednoglasnosti probije vrlo čudnim, poluformalnim putem – a upravo to gledamo – reč je o presedanu koji prema kriterijumima ustavne teorije ima obeležja institucionalnog udara. Ne udara se spoljašnjom silom, već unutrašnjim preraspodelama nadležnosti, bez promene ugovora, bez referenduma, bez učešća Evropskog parlamenta. Briselska izvršna struktura, u saradnji s nekoliko članica, pokušava da preoblikuje samu logiku odlučivanja u području koje je po definiciji najosetljivije: području mira, rata i bezbednosti. Da li se radi o pozicioniranju na veoma tankom političkom ledu?
COREPER, odbor ambasadora, ima važnu procesnu funkciju, ali nema nikakav demokratski mandat za reinterpretaciju osnovnih ustavnih pravila Unije. Njihova imena zna veoma malo građana; njihov rad nije predmet parlamentarnog nadzora; njihovi sastanci nisu javni. A ipak, upravo oni, na zahtev danskog predsedništva, otvaraju postupak koji bi mogao preoblikovati ustavnopolitički poredak EU.
Legitimno je raspravljati o zapleni ruskih deviznih rezervi. Nije presudno da li se u EU slažemo oko tog, blago rečeno, kontroverznog pitanja, pa ni to što odgovorniji i bolje upućeni u monetarnu problematiku procenjuju da je poigravanje tuđim deviznim rezervama potencijalna valutna, monetarna, ekonomska, a posledično i socijalna i politička katastrofa upravo za EU. Svi imamo političko pravo da sami sebi nanosimo bespotrebnu bol. Ali temeljno pitanje svakog demokratskog poretka jeste – kako se odluka donosi. A danas svedočimo pokušaju da se, radi kratkoročnog političkog cilja, probije načelo jednoglasnosti koje je kičma pravno-političkog identiteta Unije. Ako se jednom dopusti da pitanja rata i mira padaju većinom, a ne konsenzusom, biće veoma teško – možda i nemoguće – vratiti se na stari model.
Najdublje pitanje, koje gotovo niko ne postavlja, glasi: nije li ovo, pravno-politički gledano, prvi korak ka dugom i neizrečenom ratu između EU i Rusije? Jer korišćenje ruskih deviznih rezervi za finansiranje ratnih operacija treće strane, prema međunarodnom pravu, može se smatrati neprijateljskim činom. Ako se takva odluka donosi bez jednoglasnosti, bez parlamenta i bez referenduma, tada više nije reč o tehničkoj meri, već o istorijskom preslagivanju uloga Unije prema Rusiji i birokratije prema državama članicama.
U konačnici, ovo nije tekst o tome treba li ili ne treba pomoći Ukrajini. Ovo je tekst o nečemu važnijem: može li se Unija pretvoriti u geopolitičkog aktera mimo volje i mandata evropskih građana. Ako danas, u tišini diplomatskih kanala, nestane jednoglasnost, sutra će, naravno, nestati i iluzija da su države članice stvarni nosioci suvereniteta u EU. A kada se osnovna pravila menjaju bez narodne saglasnosti, tada ne govorimo o evoluciji, nego o tihom, ali stvarnom institucionalnom udaru, piše Jutarnji list.
